intervju Dragoceni svedok Dr Predrag Dragoš Živanović Ljiljana Ljiljak

podnaslovi } Dragoceni svedok Kada je počelo da se drugačije razmišlja o gradu? Da li su velike razlike između sveta tamo i ovde? Kad se opredeljujete za lekara?

Kad se opredeljujete za lekara?

- I otac i majka bili su pravnici, ali tada, posle rata, bila je čudna atmosfera. Govorilo se - kakvi advokati, advokate na bandere… Ja sam bio spreman da idem u glumce, na akademiju. Tada su u Valjevu bili Carka Jovanović i njen muž Dragan, glumci, terali su me da idem na glumu. Kolebao sam se, da idem ipak na nešto opipljivije, kao zanat. I tako se opredelim. Uticao sam i na brata Mišu da upiše medicinu. A to sa glumom bilo je amaterski. Kad je formirano profesionalno pozorište igrao sam par uloga dok nisam otišao na studije. Nisam izgubio vezu, učestvovao sam kao recitator. To mi je nekako bilo lako, nije tražilo veliko angažovanje, probe. Publike je uvek bilo, i uzbuđenja na premijerama. Još je onda pozorište bilo u Blagojevića hotelu „Srbija”, sad je tu mlečni restoran. Svi su bili entuzijasti, čak i profesionalci koji su za neke jadne parice radili.To je vreme moje mladosti.

Da li je Gimnazija i tada bila najuglednija?

- Ono što je Gimnazija davala, ono što je izlazilo iz Valjevske gimnazije, a to se vidi i po rezultatima na fakultetu, na prijemnim, uvek među prvih pet-šest na bilo kom fakultetu - bili su Valjevci. I to je ostalo. Ja sam 1947. završio gimnaziju, malo je te moje generacije uhvatila 1948. i Goli otok. Mogu mirne duše da kažem da nas je bar 70 odsto završilo fakultet.

Teško je odvojiti pogled sa stare uramljene fotografije na zidu na kojoj su vaši preci.

Ivana i Predrag Živanović (Foto: Ljuba Rankovic)

- To su moj deda po ocu Vasilije i baba Vidosava. To je stara kuća, u Staninoj Reci, nije se uopšte menjala, vidi se kaldrmisano dvorište. On je bio narodni poslanik. Sve je iz sela otišlo. Deda je imao tri sina. Najstariji, Dušan, bio predsednik opštine na Stavama. Srednji, Gojko, ostao je na selu. Treći, moj otac Aleksandar, otišao je da se školuje, bio je nežnijeg zdravlja. Njihovih potomaka je bilo tušta i tma, ali nikoga na selu nema. Nema sad ni radne snage kao što je nekad bilo iz istočne Bosne - Srbi, Muslimani, Cigani...
Ima gore par domaćinstava koja se bave turizmom, tamo su predivni predeli. Naročito u Suvodanju. Ali još to nije razvijeno. Sporo ide. Taj put uz Zavošnicu, prema Zelenom viru, još nije do kraja urađen. Moj stric Gojko je bio dobar domaćin, inteligentan. Ali sva deca su otišla iako su učila Poljoprivrednu školu. Napravili smo veliku grešku.

Da ponovo vratimo slike vašeg detinjstva sa Jadra, na početku Karađorđeve?

- Bilo su velike ploče, nije bilo asfalta po trotoarima. Dole je bio tucanik, koji je posle zamenjen kockom. Bio je jedan autobus koji je dolazio iz Osečine po podne i koji je išao za Osečinu pre podne. Autobusi Romanović, Veselinović. Preko puta ove kuće bile su moje bake Persida i Katarina, pa iz kuća Stojkovića i Veselinovića bake, Marinkovića, Nada Kremić... Njih po pet-šest sede na tronošcima, na klupicama ili stoličicama, kao u obdaništima. Sede i štrikaju, pletu i pričaju, pričaju... Sećam se okopavanja prkosa, trave po trotoaru, čupaju zajedno. To su bile žene od 50-tak godina, sve polako, bez žurbe...

Ovde na Jadru, gde je samousluga, tu je bila kovačnica nekog Marka, do okupacije ako ne i iza okupacije. Bila je prava, za potkivanje i za kastraciju volova, onim klještima. Bile su potkivačnice i niže, na drugoj strani Kolubare. Toga više nema. Ni onog mirisa prašine, izmešane sa konjskom balegom kad padne kiša. Čudan miris, nije neprijatan, nije gadljiv, ali je karakterističan. Bila su i čuvena kola za polivanje ulica. Vozio ih je stari čika Đoka Lazarević - Prskalica smo ga zvali. Umro je pre nekoliko godina, stanovao je u Kineskom kvartu.

Medicina je ostala trajna strast u porodici Živanović?

- Moja mlađa ćerka Jelena je na petoj godini farmacije - biohemija. Starija, Dubravka, je zavolela medicinu. Samo sam joj rekao, specijaliziraj nešto što će ti biti manje stresno. Sutra ćeš biti majka, domaćica. Htela je pedijatriju, ipak je izabrala dermatovenerologiju. Nije stresna disciplina. Radi na klinici u Beogradu. Kao i sin mog brata Miše.

Doktori Živanovići. Lepo je reći.

- Lepo!